BPC 157 (BPC-157): vodič kroz peptid

BPC-157 je sintetički peptid od petnaest aminokiselinskih ostataka, izveden iz proteina koji je 1992. godine u Zagrebu opisan kao sastojak želudačnog soka i nazvan Body Protection Compound. Fragment od petnaest ostataka izdvojen je i posebno okarakterisan u radu iz 1993. godine; broj 157 označava upravo taj fragment, i otud ceo naziv.

Za razliku od proteina iz kog potiče, peptid se dobija hemijskom sintezom. Sastav pojedinačne serije zavisi od proizvodnje, a ne od naziva jedinjenja, pa se kod dobavljača za tu seriju traži analitički nalaz — tečna hromatografija visokih performansi (HPLC) za čistoću i masena spektrometrija za identitet. Dok takav nalaz ne stoji uz seriju, navedena čistoća je deklaracija dobavljača, a ne izmerena vrednost.

Tabela specifikacija uz ovaj vodič nosi dva podatka: deklarisanu čistoću i oblik u kom materijal stiže. Deklarisana čistoća je udeo imenovanog jedinjenja u materijalu, a ne sud o kvalitetu — ostatak do sto odsto čine tragovi samog postupka proizvodnje i prečišćavanja, a ne neko drugo jedinjenje. Podatak o obliku kaže šta je fizički u bočici, pa se i pre otvaranja zna da li je unutra suv prah ili gotov rastvor. Uslovi čuvanja nisu kataloški podatak; o njima je reč niže, u odeljku o rukovanju i čuvanju.

Petnaest ostataka svrstava BPC-157 među pentadekapeptide — dovoljno kratak lanac da se dobija standardnom hemijskom sintezom, dovoljno dug da ima potpuno definisan hemijski identitet. U pretkliničkim pregledima opisuje se kao neobično otporan za peptid te veličine: navodi se da u ljudskom želudačnom soku ostaje nerazgrađen duže od jednog dana, što za većinu peptida slične dužine ne važi.

Realna masa liofilizovanog materijala u bočici zavisi i od prisutnih protivjona i zaostale vlage, što je uobičajeno za peptide ovog tipa.

Oznaka se piše sa crticom (BPC-157) i bez nje (BPC 157) — isto jedinjenje, puni naziv Body Protection Compound-157. U starijoj razvojnoj literaturi nosi i firmine oznake PL-10, PLD-116 i PL 14736, iz vremena kada ga je razvijala zagrebačka Pliva, pa radovi iz tog perioda o istom peptidu govore bez slova „BPC” u naslovu. Pretragu zato vredi voditi po oba pisanja i po tim oznakama.

U istoj temi redovno se pojavljuje i TB-500, koji je drugo jedinjenje: sintetički timozin beta-4 u celini, u obliku acetata. Dva peptida postoje i kao BPC-157 i TB-500 u jednoj bočici, ali se u literaturi prate odvojeno: svaki peptid ima sopstveni niz radova i sopstvene modele.

Pretklinička literatura o BPC-157 je obimna i razgranata: pregledni radovi je prate kroz modele zarastanja više različitih tkiva. Najčešći okvir su animalni i ćelijski modeli zarastanja mekih tkiva, u kojima radovi opisuju sam model, a ne kliničku praksu.

Mehanicističke studije mere konkretne ćelijske pokazatelje: u endotelnim ćelijama ekspresiju receptora VEGFR2 i njegovo unošenje u ćeliju, u fibroblastima tetive ekspresiju receptora za hormon rasta, a u in vitro testovima fosforilaciju proteina FAK i paksilina uz migraciju fibroblasta. To su izmerene veličine u modelu, ne tvrdnje o ishodu.

Poseban niz radova, zbog porekla jedinjenja, odnosi se na gastrointestinalnu sluznicu i na signalne puteve azot-oksida (NO). Otud i navika literature da jedinjenje u naslovu naziva želudačnim peptidom, što pri pretrazi zna da zbuni: reč je o poreklu, ne o modelu u kom je rad rađen.

Sve su to in vitro i animalni modeli: ovaj vodič prenosi šta je u njima mereno i ne tvrdi efekat kod ljudi.

BPC-157 se u eksperimentalnim radovima opisuje kao lako rastvorljiv u vodi neutralne reakcije i u fiziološkom rastvoru.

Celovit postupak rekonstitucije i režim čuvanja pre i posle rastvaranja isti su za sve liofilizovane artikle u katalogu i opisani na stranici proizvoda, u odeljku „Isporuka, rekonstitucija i čuvanje”.