Kako čitati sertifikat analize (CoA)

Sertifikat analize je dokument koji izdaje analitička laboratorija — ili služba kontrole kvaliteta proizvođača — pošto je jedna serija ispitana. Na njemu stoje izvedena ispitivanja, metode, tražena specifikacija i dobijeni rezultat, stavku po stavku.

U farmaceutskoj praksi sadržaj takvog dokumenta nije stvar ukusa: smernice dobre proizvođačke prakse za aktivne supstance (ICH Q7) opisuju šta sertifikat nosi — naziv materijala, oznaku serije, ispitivanja sa metodama i granicama, rezultate, datum i izdavaoca. Sertifikat analize peptida za istraživanje prati isti raspored, u kraćem obliku.

Ono što sertifikat nije jeste dozvola: ne govori ništa o pravnom statusu materijala niti o tome čemu je namenjen. To su odvojena pitanja, a za ovu oblast razlaže ih izjava o istraživačkoj nameni.

Sintetički peptid se ne pravi jednom pa zauvek. Svaka serija je zaseban proizvodni ciklus, sa sopstvenim prinosom i sopstvenim profilom nečistoća. Dve serije istog jedinjenja nose isto ime, a na nivou merenja nisu isti materijal.

Zbog toga je oznaka serije — lot ili batch broj — podatak koji vezuje papir za bočicu. Sertifikat bez nje ne opisuje ništa određeno: ne može se uporediti sa onim što je stiglo.

Otuda i razlika koju je lako prevideti. Podatak o čistoći uz artikal u katalogu jeste specifikacija — prag koji serija mora da ispuni. Sertifikat je merenje jedne serije: prvo je obećanje, drugo je nalaz, i oba mogu biti tačna a da ne govore istu stvar.

Vrh dokumenta se najčešće preskoči, a nosi polovinu njegove vrednosti. Tu stoje naziv materijala, oznaka serije, datum analize, veličina punjenja, naziv i adresa laboratorije, potpis odgovornog lica i broj samog dokumenta.

Datum je važan dvaput. Rezultat opisuje materijal onakvim kakav je bio na dan ispitivanja, ne zauvek; uz njega ide i datum ponovnog ispitivanja, podatak koji ima smisla samo uz navedene uslove čuvanja.

Ko je izdao nalaz takođe je stavka, ne formalnost. Sertifikat može da napiše kontrola kvaliteta samog proizvođača ili nezavisna laboratorija kojoj je uzorak poslat. Oba su uobičajena i nijedno nije sporno; sporno je kada se sa dokumenta ne vidi koje je od ta dva.

Čistoća se najčešće određuje tečnom hromatografijom visokih performansi, skraćeno HPLC, obično u reverzno-faznoj varijanti sa detekcijom u ultraljubičastom delu spektra. Uzorak se razdvaja na koloni, svaka komponenta daje sopstveni pik, a čistoća se izražava kao udeo površine glavnog pika u zbiru površina svih pikova koje je metoda zabeležila.

Odatle slede i granice tog broja. Prvo, on ne kaže šta je glavni pik — pogrešno jedinjenje može biti izmereno kao vrlo čisto. Drugo, obuhvata samo ono što metoda vidi: materije koje ne apsorbuju na izabranoj talasnoj dužini, soli, protivjoni i zaostala voda po pravilu nisu u tom procentu. Treće, udeo površine nije udeo mase.

I četvrto, broj bez metode uz sebe ne može se proveriti: uredan nalaz navodi kolonu, mobilnu fazu, gradijent i talasnu dužinu, jer se pod drugim uslovima na istom uzorku dobija drugi procenat. „99%” bez tih podataka je tvrdnja, a ne merenje.

Masena spektrometrija meri odnos mase i naelektrisanja jonizovanih molekula; kod peptida se najčešće koristi jonizacija elektrosprejom. Izmerena masa se poredi sa masom izračunatom iz poznate strukture jedinjenja, i poklapanje u okviru tolerancije metode potvrđuje identitet — da je u bočici molekul koji etiketa imenuje.

To nije isto što i čistoća. Masa ne razdvaja izomere ni srodne oblike iste mase, a visina signala u spektru ne odgovara udelu komponente, jer se različite materije ne jonizuju jednako lako. Nalaz koji donosi samo spektar ostavlja pitanje čistoće otvorenim, i obrnuto.

Praktična posledica: identitet i čistoća su dva pitanja i traže dve metode. Uz to, naziv na sertifikatu mora da odgovara jedinjenju koje je poručeno — o kom je molekulu reč opisuju vodiči po jedinjenju, na primer za BPC-157 ili GHK-Cu, a šta peptidi uopšte jesu razlaže tekst šta su peptidi.

Izgled je prva stavka na većini nalaza i najgrublja: „beo do skoro beo liofilizovani prah”. Vizuelna provera ne meri ništa precizno, ali hvata krupne probleme — promenu boje, slegnut kolač, vlagu u bočici. Kako liofilizat nastaje i kako treba da izgleda, objašnjava tekst šta je liofilizacija.

Sadržaj vode je zaseban broj i obično se određuje titracijom po Karlu Fišeru. Liofilizovani peptidi su higroskopni, pa se zaostala vlaga tiče stabilnosti serije; sa procentom iz HPLC nalaza taj podatak nema veze.

Često se navodi i sadržaj peptida — udeo mase u bočici koji je zaista peptid, dok ostatak čine voda, protivjoni i punila. Zato „deset miligrama u bočici” i „deset miligrama peptida” nisu ista tvrdnja. Na kraju nalaza stoje i uslovi čuvanja, koje razlažu osnove laboratorijskog čuvanja.

Sumnju ne bude loši rezultati, nego stavke kojih nema. Analitički nalaz bez datuma, bez oznake serije ili bez imena laboratorije koja ga je izdala ne može se povezati ni sa čim proverivim. Isto važi za broj o čistoći iza koga ne stoji ime metode.

Druga vrsta znaka je dokument koji tvrdi previše. Čistoća od tačno 100% nije rezultat koji hromatografija daje. Sertifikat koji govori o dejstvu materijala, a ne o merenjima, izašao je iz svoje uloge: nalaz beleži šta je izmereno i ništa preko toga.

Treći znak je nespremnost da se pokaže podloga. Sažetak na jednoj strani je normalan oblik sertifikata, ali iza njega postoje hromatogram i spektar. Dobavljač koji ih ima nema razloga da ih zadrži, a odbijanje da se pošalju samo po sebi je odgovor.

Traži se za konkretnu seriju, ne uopšteno. Tri pitanja obično su dovoljna: za koju seriju nalaz važi i da li je to serija koja bi bila poslata, koja ga je laboratorija izdala, i može li se uz sažetak dobiti hromatogram sa spektrom. Odgovor govori više od procenta.

Na ovom sajtu za sada nije objavljen sertifikat analize ni za jednu seriju, i taj podatak stoji ovde da ne bi bilo zabune: ovaj tekst objašnjava kako se dokument čita, a ne najavljuje dokument koji bi uz porudžbinu stigao. Ono što uz svaki artikal u katalogu zaista stoji jesu deklarisana čistoća i navedeni uslovi čuvanja.

Za onoga ko poredi dobavljače to je i najkorisniji zaključak: sertifikat je proverljiv podatak kada postoji, a njegovo odsustvo je takođe podatak — dokle god se o njemu govori otvoreno.